TREBA IMATI ZNANJA ZA ČITANJE I IZMEĐU REDOVA

Dramatično je važno šta ćemo uraditi u borbi protiv klimatskih promena u narednih pet godina

BLOGUJE: Anđelka Mihajlov

Bila je i završila se Konferencija Ujedinjenih nacija o promeni klime u Parizu. Šta se ustvari desilo u Parizu? Od strane 195 država je usvojen globalni, pravno obavezujući pariski sporazum da se globalno zagrevanje mora držati na ispod 2 stepena Celzijusa, sa idealnim ciljem ispod 1,5 stepena Celzijusa, kao i da se razvoj usmerava ka „značajnoj dekarbonizaciji“. Pokazan je snažan signal da je moguć dogovor na svetskom nivou o pitanjima koja su osetljiva i za čije rešenje je potrebno da se svet (i svetska ekonomija) značajno promene. Sporazum poziva na hitnu akciju. Do 2020. godine sve države treba da pripreme strategije kako će smanjiti emisije gasova sa efektom staklene bašte (koji uzrokuju klimatske promene) usmereno ka globalno dogovorenom cilju. Društveni i krititerijumi zaštite i unapređenja životne sredine, treba da prate sva potencijalna buduća i (najavljena) inovativna rešenja.

Neki konferenciju u Parizu nazivaju tektonskim poremećajem za stavove i buduće akcije i subota 12. decembar 2015. godine u 19:26 se naziva istorijskim momentom, koji predstavlja „početak kraja fosilnih goriva i početak stvarne tranzicije ka energijama budućnosti“, pri čemu, kada se pažljivo čita tekst, obnovljivi izvori energije su samo opcija.

Neki u završnom dokumentu vide samo nadu (obzirom da nema dovoljno sigurnosti da će biti sproveden), a neki su nezadovoljni jer nisu razrađeni mehanizmi sprovođenja koji bi zapečatili dogovor.

Od kada je sporazum u Parizu usvojen svedoci smo brojnih reakcija. Za mene je na primer interesantno da u predizbornom procesu u SAD kandidati demokratske stranke su dobili čitav set pitanja na koja treba da odgovore, a odnose se na borbu protiv klimatskih promena (a to uzročno posledično znači razvoj, transfer i tržište tehnologija, finansijske instrumente ).

Izvesno je da je konferencija rezultat pokazane političke, finansijske, medijske i naučne snage, i da predstavlja prekretnicu u borbi protiv klimatskih promena. Pokazana je neviđena globalna sasradnja po pitanjima koje je teško dogovoriti, gde su podele duboke i ulozi bili visoki. Ja nisam bila na konferenciji, ali naučena da detaljno čitam dokumente, posebno sam zainteresovana za one delove završnog dokumenta koji su dogovoreni u poslednjem momentu tako što su neke reči promenjene, kao na primer „uradiće“ u „može uraditi“, što ukazuje da je bilo mnogo teških momenata u dogovaranju i usaglašavanju. Zbog potrebnih znanja i veština za ovaj proces pojavio se i poseban termin „diplomatija klimatskih promena“. Kod usaglašavanja teksta pre usvajanja, najviše puta su u zagradu stavljene reči „dugoročni cilj“, i vrlo često zamenjene sa „sredina stoleća“. Negde u procesu usaglašavanja teksta izgubili su se emisije gasova sa efektom staklene bašte koji potiču od brodova i aviona, pominjanje ljudskih prava i pravednost u rešenjima.

Čini se da će bar dve stvari odrediti koliko je pariski sporazum uspešan – primena onog što i kako piše, kao i pravilno čitanje između redova. Primena sporazuma, koje ćemo biti svedoci u godinama i decenijama koje dolaze, će pokazati šta je u stvari postignuto na Konferenciji u Parizu. Prva „kontrolna stanica“ za sprovođenje će biti već novembra 2016. godine na sledećem UN sastanku o klimatskim promenama u Marakešu. Naučni pristup ukazuje da su ono što se uradi u narednih pet godina dramatično važno. Međutim, politički konsenzus je pokazao „nedostatak ambicije“ da se nešto sistematično uradi pre 2020. godine (revidiranje dokumenatata „Nameraveni nacionalno određeni doprinosi smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte“ je predviđeno za 2018. godinu). Treba podvući da postojeći Nameraveni nacionalno određeni doprinosi smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte za skoro 190 zemalja, ne daju mnogo vere da će se sporazum ispuniti, osim ako se se preporučene promene zaista sprovedu u praksu. Po tome je sporazum zaista više nada, a manje garancija da će tako biti.

Sporazum ima potencijal da ojača kroz mnogobrojne aktivnosti koje se širom planete već sprovode u gradovima, kompanijama, kod investitora, a usmerene su na smanjenje klimatskih promena, a čiji zbirni efekat može da bude značajan. Konferencija u Parizu može biti označena kao početak velike transformacije – u svemu. A to između ostalog zavisi i od toga koliko je svako od nas spreman da se menja u navikama i razmišljanju, i koliko nas je takvih koji se menjamo. Koliko nas je spremno da manje koristi automobile, a više javni prevoz i bicikle, da jako štedi-racionalno koristi struju,vodu i hranu, da čuva prirodu, ne baca i ono što se može ponovo koristiti? Da takav način ponašanja i življenja postane deo društvenih normi? Uz obrazovanje i prosvećivanje, borba protiv klimatskih promena bi imala veći potencijal da uspe.

Između redova teksta sporazuma nalaze se mnoge „zamke“, koje će se moći različito tumačiti i voditi različitim rešenjima. Dublje analize se osvrću na tačku po tačku sporazuma, i ocenu šta jeste a šta nije postignuto formulacijom koja je dgovorena. Kako su neke od formulacija u samom sporazumu „meke“ i nisu jednoznačne, stalno pravilno čitanje između redova znači ustvari da u svakom trenutku budemo u što većem stepenu sposobni da prepoznajemo da li se primenom sporazuma ide ka prevenciji klimatskih promena ili se pretežno razvijaju velike (ekonomske) mogućnosti za neke nove biznise (koji možda budu imali i karakteristike negativnog uticaja na održivi razvoj).

Naša zemlja je na konferenciji učestvovala pripremljeno – za današnji trenutak. Pripremljenost u budućnosti i strateški za budućnost će značiti mnoge ne baš lake odluke, za koje je neophodno da budu ispravne odluke sa aspekta održivosti i dugoročnosti. Ne smemo biti zaneseni da umemo pravilno da čitamo između redova, već da stalno preispitujemo i usavršavamo potrebna znanja i da pažljivo pratimo ceo proces, da se u nekom budućem trenutku ne bi našli na slepom koloseku.

Kao zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji , posebno pažljivo moramo pratiti i delovati u smeru kojim ide EU (u energetici, saobraćaju, poljoprivredi, turizmu, upravljanju prirodnim resursima, zaštiti životne sredine i dr.). EU sama će posle pariske konferencije morati po dosta pitanja da se odredi, što će morati uticati i na strateške odluke naše zemlje. Za EU je već počeo izazov da li će ostati svetski lider u borbi protiv klimatskih promena.

Dug proces je pred nama formulisanja i obrazlaganja naših budućih pregovaračkih pozicija u vezi klimatskih promena ( i zagađenja vazduha) za eventualno odloženo dejstvo primene nekih propisa, na način da ta obrazloženja prihvate države članice EU.

Prof dr Anđelka Mihajlov, član Pregovaračkog tima za vođenje pregovora o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji (zadužena za određene sektore Poglavlja 27 – životna sredina i klimatske promena)