Oni koje je zahvatala panika pred prizorom pet-šest miliona izbeglica, koliko je u trenutnoj migrantskoj krizi zapljusnulo Bliski istok, Evropu i sever Afrike, tek će biti užasnuti ako dočekaju sredinu veka.
Do tada će, prema proceni Međunarodne organizacije za migracije, u potrazi za utočištem svetom tumarati dve stotine miliona „klimatskih izbeglica”: ljudi čiji će domovi, pa i zemljište na kojem su se nalazili, biti zbrisani dizanjem nivoa mora i ostalim pretpostavljenim posledicama globalnog zagrevanja ili će pak njihove kuće još biti na mestu, ali će ih suše i druge nedaće ostaviti bez hrane i drugih uslova da bi tu mogli nastaviti život. Šarenolika gomila će to biti, rasno, verski i kulturno mnogo više izmešana i od ove koja je svojom prividnom jednoobraznošću – mada takvom može delovati jedino neupućenima u razlike među muslimanima – pobudila Zapadnjake ispunjene predrasudama da zavape zbog tobožnje islamske invazije na Stari kontinent.
Buduće klimatske izbeglice mogle bi doći s raznih strana, od roga Afrike, preko jugoistoka Azije, do pacifičkih ostrva – biće gotovo zabavno videti u koju će rasnu kategoriju te poslednje strpati zapadnjački desničari narednih generacija i da li će njihovo eventualno prispeće biti proglašeno, na primer, invazijom Uskršnjih ostrva na Evropu ili Severnu Ameriku. Među klimatskim izbeglicama, prema projekcijama o krajevima sveta koji su ugroženi globalnim zagrevanjem, mogu se podjednako naći i afrički ubogi siromasi i mondenska elita iz NJujorka ili Abu Dabija, oni čije zemlje ni danas, dok još nisu opustošene klimatskim promenama, ne nude nikakva prirodna bogatstva i žitelji naftom izdašnog Katara. Ne možemo se ni nadati da će taj problem sačekati dok svet ne reši sadašnju izbegličku krizu. Već sada samo u Bangladešu oko 200.000 ljudi svake godine postanu beskućnici zbog rečne erozije. U protekloj deceniji, svaki deseti stanovnik malih ostrvskih država Kiribati, Nauru i Tuvalu morao je da se ukloni pred plimama koje su mu doslovce pojele tlo pod nogama i kućnim temeljem. Ukupno oko 19 miliona ljudi iz više od stotinu država ostalo je lane bez doma zbog prirodnih katastrofa: svake sekunde po jedna osoba.
Ako se nekome iz ovog dela sveta čini da je to još daleko od nas i da će predstavljati tuđi problem, za Siriju se ispostavilo da je mnogo bliže nego što je ijedan Evropljanin slutio, a ima teorija prema kojima su klimatske promene u toj zemlji dovele do teške suše koja je podstakla socijalno nezadovoljstvo i vodila pobuni protiv vlasti koja se pretočila u rat nad čijim posledicama sada strepi planeta.
A ima i evropskih područja, pa i čitavih država, poput Holandije, koji će, ako se obistine strahovi meteorologa, biti na izloženi sve višim nivoima mora. Problem klimatskih izbeglica je, dakle, već tu. No, sud u Novom Zelandu to nije shvatio ili možda jeste, i to toliko dobro da je odlučio da se pravi neveštim kako ne bi uspostavio presedan na koji će se kasnije pozivati i ostali slični nevoljnici, tražeći pomoć od te države. Sud je, kako je prenela Al džazira, odbio azil porodici s Kiribatija koja je tvrdila da su je klimatske promene sprečile da ostane u svojoj zemlji, u koju je odmah nakon presude deportovana. Novozelandski sud je za svoju konačnu reč imao izgovor i u međunarodnom pravu, koje još ne prepoznaje kategoriju klimatskih izbeglica.
Prema konvenciji Ujedinjenih nacija iz 1951. godine, izbeglicama se mogu smatrati samo oni koji u svojoj zemlji ne mogu naći zaštitu od progona na osnovu rase, vere, nacionalnosti, članstva u društvenoj grupi ili političkog mišljenja. Utočište je predviđeno isključivo za one kojima je za petama država ili barem neka razobručena milicija.
Trajnog zaklona na tuđoj teritoriji nema za one na koje se ostrvila Majka Priroda, doduše zato što su je, ako je verovati većini naučnika, na zlo navele upravo države, iz industrijskih dimnjaka pumpajući štetne gasove u atmosferu, stvarajući profit na račun opstanka planete, bogateći se prodajom zemlje koju pribiraju iskopavajući kolektivnu grobnicu čovečanstva. U slučajevima malih ostrvskih država, koje prema najgorim scenarijima mogu završiti potpuno potopljene, reč je o klimatskom genocidu, kakav nijedna država, ni pod režimom mahnitijim od Trećeg rajha, ne bi mogla sprovesti.