Sada znamo da su tri stvari neizbežne: smrt, porez i klimatske promene, rekao je nedavno jedan naučnik, otklanjajući dalje rasprave sa onima koji smatraju kako je tvrdnja da je čovek prekomernim zagađenjem skrivio divljanje klime ili naivna lakovernost ili beskrupulozna podmetačina. Zaboravio je još jednu neminovnost – teorije zavere. Kakvoj se god politici priklanjali, u neku ćete verovati. Evo kako to izgleda u srpskom slučaju, na primeru klimatskih promena i pokušaja da se one ublaže zavođenjem ekoloških standarda u energetici.
Desničari podozrevaju da će obavezu članica i kandidata da smanje količinu štetnih gasova koje ispuštaju u atmosferu Evropska unija iskoristiti kao još jedan izgovor da pritiska Srbiju i odlaže njen prijem u svoj klub. Čitava priča o klimatskim promenama, bune se oni, ionako prevashodno služi tome da se domaća termoenergetska postrojenja na ugalj nateraju da kupe „čistu tehnologiju” od stranih firmi. Borci za životnu sredinu, sasvim suprotno, pribojavaju se da nas EU ne tera dovoljno brzo da ekološki upodobljujemo pogone „Elektroprivrede Srbije”, možda zato što bismo te troškove morali da pokrijemo dizanjem cene struje, pa bi i Evropu više koštalo da je otkupljuje od nas.
Ne veruju svi naučnici da klima besni zbog emisija ugljenih isparenja i ostalih gasova koji nastaju sagorevanjem fosilnih goriva, ali ona nesumnjivo škode makar zdravlju čoveka. Ako u povici na ugalj ipak ima i glasova koje plaća „zelena industrija”, zavera svakako nije uperena jedino protiv Srbije. Kapacitet termoelektrana u Francuskoj prepolovljen je pod pritiskom EU, a u drugim članicama, čak i u večito nepokornoj Velikoj Britaniji, znatno je smanjen. U januaru je zatvorena termoelektrana u bugarskoj Varni, a slično se sprema i Hrvatskoj. Sudeći po medijskim izveštajima, od iduće godine u EU više neće raditi pogoni ukupnog kapaciteta od 30 gigavata, što je gotovo osam puta više od proizvodne snage EPS-a. Evropa očevidno ovo shvata ozbiljno, a Srbija je toliko mala da ne može računati na to da će joj gledati kroz prste kad su već žrtvovali mnogo više.
Ni ekološka protivteorija zavere nije besprekorno sklopljena. Možda su, za ukus aktivista, evrobirokrate lenje kada srpsku termoenergetiku treba ustrojiti u eko-standarde, ali teško da su takve zato što se nadaju velikom uvozu jeftine struje iz naših prljavih postrojenja. Srpski izvoz struje ne premašuje nekoliko procenata proizvodnje godišnje. Istina, studije pokazuju da bi, uz nove pogone koji su najavljeni u Srbiji i Bosni i Hercegovini, izvozni potencijal regiona do 2024. godine mogao da se popne do 50 odsto. Ali, do tada će, napominje Dragana Mileusnić iz Mreže za klimatsko delovanje Evrope, i EU napraviti još sopstvenih kapaciteta a i Srbija će valjda ući u Uniju, pa će njene norme za termoenergetiku važiti i za nas i jeftinu struju nauštrb ekoloških normi više nećemo ni moći da proizvodimo.
Trčanje za tim eko-standardima biće skupo. Postrojenja koja ispuštaju štetne gasove biće obuhvaćena sistemom trgovine dozvolama za ugljen-dioksid – primarni uzročnik efekta staklene bašte, odnosno klimatskih promena – jedinjenje koje pre svega potiče iz sektora energetike. Svaka emitovana tona ugljen-dioksida moraće da se plati, i to po sve višoj ceni, jer će dozvola za njegovo emitovanje biti sve manje. Najniža cena koju su dozvole dosad dostigle bila je pet evra, ali se očekuje da ubrzo dogura do 30 evra. Na preliminarnu listu preduzeća iz Srbije koja će morati da kupuju dozvole uvršćeno je 130 postrojenja. Njihovi ukupni troškovi, zavisno od cene dozvole, kako je procenjeno u studiji koju je Srbija pravila za pretpristupne fondove EU, mogli bi da budu i viši od 900 miliona evra godišnje.
Energetska postrojenja, njih 32, trebalo je da do ove godine, čitavu deceniju pošto su suočena s tom obavezom, pribave i takozvanu integrisanu dozvolu. Pojednostavljeno rečeno, ona potvrđuje da ne zagađuju životnu sredinu iznad dozvoljenih vrednosti. Od 196 preduzeća u Srbiji, potencijalnih velikih zagađivača, tu dozvolu zaslužilo je svega 17 i među njima, kažu u Ministarstvu životne sredine, nema nijednog energetskog. Rok za dobijanje dozvola produžen je do 2020. godine, kao što je industrija i tražila, jer nema novca da plati ekološka unapređenja svoje tehnologije.
Prema procenama od pre pet godina, za usaglašavanje industrijskih emisija sa evropskim standardima, računajući i prigušivanje buke, Srbiji će, kažu u Ministarstvu, biti potrebno oko 1,5 milijardi evra. Ukupne troškove naše države za suzbijanje faktora koji ubrzavaju klimatske promene u Ministarstvu radije ne bi da prognoziraju. Računaju, naravno, na pomoć EU, ali svakako ćemo mnogo toga morati da izvučemo iz svog praznog džepa. Srbija bi do 2020. godine trebalo i da se osloni na izvore „čiste energije” dvostruko više nego sada. A eksploatacija obnovljivih izvora energije skopčana je s toliko poteškoća i troškova da ni Zapad ne može sebi da priušti da se, makar u neposrednoj budućnosti, potpuno odrekne fosilnih goriva.